Neki od nas žeđaju za nekim odgovorima… No, kada treba postaviti konkretno pitanje – zapetljamo se i ne znamo se izraziti… “Što mi je činiti?”… “Kako da se oslobodim straha?”… “Kako da steknem više sigurnosti, poštovanja, voljenosti?”…
Ukoliko ipak uspijemo izmucati svoje pitanje te dopustimo nesvjesnome da nam podastre odgovor, uskoro shvaćamo da nema te rečenice koja može utažiti tu žeđ. Ne može nas nahraniti razgovor o jabuci. Bit ćemo siti samo kad zarijemo zube u nju…
Mi zapravo ne tražimo odgovore. Mi tražimo onu vrstu emocionalne ENERGIJE koja ispunjavao specifičnu potrebu skrivenu u pitanju… Iako nevidljiva, upravo je energija srž svega što nas poji i čini živima. Nje se želimo napiti k’o beba mlijeka. Ona je intravenozni odgovor na svako pitanje… Ispunjenje svega neispunjenog… 
Sok života…